НЕДЕЉА 14. ПО ДУХОВИМА

Category: Новости

ПРИЧА О СВАДБИ ЦАРЕВОГ СИНА

"И одговарајући Исус опет рече им у причама говорећи: Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину свом. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам обед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршће и кога год нађете, дозовите на свадбу. И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. Изашавши пак цар да види госте угледа онде човека необученог у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу! Како си дошао амо без свадбеног руха? А он оћуте. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало избраних."

Једном приликом Спаситељ наш, Господ Исус Христос је рекао: "Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви његове живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв у мени борави и ја у њему и ја ћу га васкрснути у последљи дан".

Ваистину, браћо и сестре, нико неће имати живот вечни ако не буде приступао овој највећој тајни вере наше. Нико ко не буде имао заједницу са Христом у овоме животу неће, ваистину, ни у ономе - вечном животу, имати заједницу са њим. Спаситељ наш нам је отворио широм врата кроз која се улази у царство Божје, а на нама је самима хоћемо ли или нећемо проћи кроз њих. С друге стране, свети апостол Павле нас опомиње да испитује човек себе и тако приступа телу и крви Господњој: "Јер ко само једе и пије суд себи једе и пије, не разликујући тела и крви Господње. Зато су многи међу вама болесни, и много их је и умрло. Кад бисмо испитивали себе не би нам се судило".

Дакле, с једне стране ако се не причешћујемо светим тајнама Господњим, живота нећемо имати. С друге опет стране, ако приступамо недостојни, односно неприпремљени правилним постом, молитвом и осталим јеванђелским врлинама, живота нећемо имати. Сви свети угодници Божји који Бога прославише за свога овоземаљског живота, живећи светим Богочовечанским врлинама, сматрали су себе недостојнима ове највеће тајне вере наше, ради своје дубоке и неизразиве спознаје Божанске чистоте ове свете тајне. Они строго пазећи на своје живљење по Божјим заповестима осећали су терет својих дела која су чинили против Бога и закона његовог до те мере да су за сваку и најмању помисао ума свога која није имала свој почетак и крај у Богу приносили усрдно и дубоко покајање. И само кроз такво покајање усуђивали су се приступати овој светој тајни и сједињавати се са Богом надајући се у милост Божју и његово неизмерно човекољубље.

Такође, када приступамо светој тајни исповести требамо да казујемо сва своја дела која чинимо против Бога и закона његовог, а не да оправдавамо себе оптужујући друге за своје грехе. Грех који починимо за њега и одговарамо и нико други на страшном суду неће бити питан за њега осим онога који је починио грех. Зато исповедајмо грехе које починимо или у којима учествујемо и кајмо се за исте да би могли стати пред Христа не као праведенога судију већ као пред дародавца живота вечног у Царству небескоме.

Данашња јеванђелска прича сликовито нам потврђује све речено. Спаситељ нам у ликовима цара, сина царева, слугу и званица у пренесеном значењу открива тајну спасења душа људских. Но послушајмо јеванђелску причу:

"Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину свом. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам обед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. "

Човек цар у овој причи представља самога Бога, вечера - свету тајну Причешћа, слуге - свештенике а званице нас хришћане.

Бог по неизмерној милости и човекољубљу своме стално позива преко слугу својих своје званице на "свадбу" Сина свога односно на заједничке молитве у дом свој - Цркву. Ту Бог - у Цркви преко слугу својих - свештеника уготавља "свадбену вечеру" за званице своје. Али шта се догађа? Званице не желе да дођу на "свадбу" него се почеше изговарати својим световним обавезама и не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их.

Често се оваква слика виђа у наше време, браћо и сестре. Често пута не желимо слушати што нам слуге Божје поручују и на што нам указују. Преокупирани својим световним обавезама заборављамо на савете и не маримо на опомене, те одлазимо радије за обавезама а Бога и молитву стављамо на страну.

Када нам савети и опомене почну дирати наше успаване савести, тада не мислећи много почињемо ружити слуге Божје и тјерати их из своје близине, јер не можемо подносити истину коју они у име Бога нама преносе. Не желимо се одрећи својих порока и својих дела против Бога и закона Божјег, на које су усмерене опомене и савети слугу Божјих те их тјерамо и прогонимо на све начине најпре из себе самих а затим и из своје околине.

Но шта се догађа када Бог погледа на наша дела? То нам сликовито описује наставак јеванђелске приче: " А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршће и кога год нађете, дозовите на свадбу. И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију."

Град у ужем смислу представља тело наше које ради греха нагомиланих у души губи животну снагу и разбољева се. Тело по речима апостола Павла јесте "црква Божја, и Дух Божји живи у њему. И ако поквари ко цркву Божју, поквариће њега Бог: јер је црква Божја света, а то сте ви". Наша дела против Бога и закона Божјег кваре најпре душе наше стварајући у њима таму у којој се Бог ни назрети не може. Када душа потамни она своје затамњење видљиво пројављује на телу преко разних обољења.

Ова тајна је тешко схватљива за ум који је везан за тајне људске мудрости и науке јер се не може никаквим методама испитати и доказати. Болест се карактерише као последица претеране употребе неке твари или материје која оптерећује наш организам преко његових могућности. У хришћанству та претерана употреба се назива грехом, а једини лек за исцелење од греха јесте исповест и покајање.

Као круну свега Бог је преко Цркве дао хришћанима тајну причешћа која је уједно најсилније средство за исцелење од сваке болести и недуга било душевног било телесног.

Стога, браћо и сестре, живимо хришћанским јеванђелским животом и допустимо Богу да нам он буде заштита и помагач у свим нашим страдањима али и у нашим радостима које се дају свима који испуњавају заповести Господње.

Нека нас Бог чува и води, нека нам данашња молитва буде на свако добро да достојно прослављамо и узносимо хвалу Оцу и Сину и Светоме Духу вавек. Амин.

 

Thursday the 14th. Affiliate Marketing.