Недеља 16. по Духовима

Category: Новости

Епископ Фотије: Беседа о талантима

Драга браћо и сестре, чули смо данас веома поучну причу о талантима (Мт. 25, 15-28), причу која каже како је Бог дао различите таленте (дарове) нама људима – једноме пет таланата, другоме два, а некоме један таланат. Тај један таланат је заправо дар живота, који смо сви добили од Бога.

Први је добио пет таланата, јер је Бог по Своме предзнању знао да ће се он трудити и радити да би стекао десет таланата, тј. да ће се трудити да постане савршен човек. То је човек, који је потпуно умножио своје божанске дарове. У теолошком и антрополошком смислу, то би био човек који је достигао обожење личности и постао светитељ. По речима светог апостола Павла, такав човек је достигао „меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Због тога такве људе – светитеље – сликамо у црквама и на иконама, да би их ми грешни следили.

Другоме је Бог дао два таланта – само наизглед мање. Овај човек се такође трудио и умножио своје дарове и наследио Царство небеско. Трећи, пак, несретник који је добио један таланат – дар живота, он је на жалост остао само на томе. Он није узрастао у својој боголикости. Он је остао да живи на нивоу старог и телесног човека и ни у чему се није уподобио Богу. Због тога на Суду Божијем – Суду Господара – само овај човек негодује и хули на Бога. „Ко си ти да ти ја полажем рачун?“ Овај, дакле, човек не доживљава Бога као свога Оца, јер није стекао љубав према Њему. Он самим тим није могао ни имати љубави ни према другим људима – ближњима. Такви, дакле, људи, телесни и земаљски, људи без љубави према Богу и ближњем неће наследити Царство небеско. Овај пример је, наравно, опомена свима нама да пазимо и чувамо се да не постанемо слични овоме човеку из јеванђелске приче, човеку са једним талантом. Није, дакле, за нас верујуће довољно да будемо задовољни тиме што смо крштени. Потребно је да се животом у Цркви уздигнемо изнад закона тела и греха, закона пале природе, иначе нећемо наследити Царство Небеско.

Како можемо ми да проверимо своје духовно стање и да проверимо да ли бисмо овога тренутка били оправдани на Суду Божијем, на којем смо свакодневно? Најпре и најлакше ћемо то проверити кроз свој однос према ближњима, тј. према другим људима. Ако ближњему – другоме човеку – узвраћам зло за зло, онда сам духовно још увек у Старом Завету. Ако му, пак, учиним и веће зло него он мени, онда се уподобљавам незнабошцу и паганину. Тек ако сам спреман да му опростим, онда сам духовно ступио у простор Новог Завета. Дакле, једино ако имамо љубави према ближњима и праштамо им, може се рећи да смо истински прихватили философију крста и васкрсења. Потребно је, дакле, да непрестано живимо распињући себе Богу и ближњима, јер је то суштина јеванђелског живота и најдубља философија Крста Христовог.
Ми у Цркви смо позвани да на свако зло будемо спремни окренути и други образ (Мт. 5, 39). Зло у себи, па и у другоме, можемо побеђивати једино и искључиво добром, никако узвраћеним злом. Дубока философија хришћанског живота крије се у овој причи о талантима. Бог је нас све људе позвао да будемо савршени. Међутим, ми то не желимо и нећемо. Пошто је Бог то знао и зна, због тога је неким од нас дао мање дарове, да их не би како окренули на зло и на своју сопствену погибао.

Ову причу о талантима можемо разумети и у чисто земаљском смислу. Неко, на пример, има таланат за учење и умножи га и постане велики научник; неко дар певања, па постане велики појац – певач; неко опет има спортске дарове и умножи их и постане као наш Ђоковић. Да би се и земаљски дарови – таланти умножили, потребан је велики труд, напор и подвиг. Међутим, главни и узвишени смисао ове приче о талантима је поука како да задобијемо божанско савршенство и уподобимо се самоме Богу. То је истински циљ и призив сваког човека - како од смртних и пролазних људи да постанемо боголики и христолики. Речима Светих отаца: како од образа, тј. лика Божијег, да задобијемо и подобије, тј. сам божански живот и божанско савршенство.

Светитељи у Цркви су управо то достигли. Вером и подвигом су се уподобили Христу и ево их сада на нашим фрескама, да би нам у Цркви осветљавали пут ка Богу и Царству Небеском. У нашем времену, философија трећег човека из јеванђелске приче, човека са једним талантом, телесног човека - намеће се свима као једина норма и мерило. Једи да би живео, живи да би јео. Егоизам, солипсизам, среброљубље и затвореност за Бога и ближњега - то су основне карактеристике философије модерног, западног човека, која се намеће свима нама. Данас нам се намеће, по речима светог апостола Павла, западно мишљење да је Царство Небеско „јело и пиће“ (Рим. 14, 17).

Наша православна философија и философија Цркве Христове је ипак нешто друго. По речима поменутог апостола Павла, за нас Царство Небеско није првенствено „јело и пиће“, већ „мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14, 17). То исто потврђује и свети старац Серафим Саровски речима да је циљ хришћанског живота, задобијање Духа Светога. Када се Дух Свети косне човекове душе, у њој се дешава оно чудо које се десило на Генисаретском језеру, када је Господ утишао буру на мору. У тој души, дакле, настаје мир и радост. У њу се усељава Дух Свети, а са њим и сви дарови Царства Небеског. У умножавању дарова и узрастању у Христу нема мере. То се види из других јеванђелских прича, на пример о сејачу и семену (Мт. 13) помиње се умножавање дарова до сто; а у другој, пак, причи спомиње се десет хиљада божанских таланата. Дакле, бескрај. Из саме приче о талантима може се закључити да ће вечни живот, за оне који га се удостоје, бити вечно уподобљавање Богу и достизање „мере раста висине Христове“.

Дај Боже да тако и буде, молитвама Пресвете Богородице и свих светих угодника Божијих, али се морамо чувати философије телесног човека, која нас одваја од љубави према Богу и ближњима, а самим тим нас удаљава и од вечног спасења. Амин.

Епископ далматински Фотије
манастир Крка, новембар 2013. године

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Thursday the 14th. Affiliate Marketing.