ВОЗДВИЖЕНИЈЕ ЧАСНОГА КРСТА-КРСТОВДАН

Category: Новости

Епископ Фотије: Крстовданска беседа
Нека је срећан и благословен данашњи празник Воздвижења Часнога Крста, који се у народу назива и Крстовдан. Данас смо се сабрали овде у нашој светој обитељи на Светој Литургији, да се Богу помолимо и да кроз свето Причешће покажемо да смо Тело Христово, да не припадамо само земаљском. Данас смо показали да смо део мистичког Тела Христовог управо кроз Свето Причешће, али и кроз цели наш подвиг, молитву и труд. Круна нашега живота јесте данашње приступање Светом Путиру.

Причешћем показујемо да не можемо да живимо сами себи или сами за себе, него да живимо са Христом, за Христа и у Христу. Све се то потврђује управо у Светој Литургији, када на речи свештеника: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!», ми смирено приступамо да се причестимо из животворног Ребра Христовог. Зато се, браћо и сестре, сабирајмо у Цркви на све велике Празнике, јер је свака Литургија Васкрс; на свакој Литургији празнујемо Васкрсење Христово као централни празник Цркве.

Данас празнујемо Воздвижење Часнога Крста - један диван догађај, који се догодио у четвртом веку у Јерусалиму у време благочестивих царева Константина и Јелене. У то време је благочестива царица Јелена посетила Свету Земљу и дошла у град Јерусалим на место Голготу. По Предању се знало да је то место на коме је Господ распет са још двојицом разбојника. Она је хтела да потражи Крст на којем је Господ Христос био распет. Међутим, до тада су у Јерусалиму владали римски императори, који су били богоборци и незнабошци, те су управо на Голготи подигли незнабожачки храм римске богиње Венере. По усменом предању, људи из Јерусалима су знали да се Часни Крст Господњи налази испод тога храма. Свети Константин и Јелена су наредили да се поруши тај храм и у његовим темељима су нашли закопана три крста. Међутим, нису знали који је од њих Часни Крст Господњи. По Промислу Божијем, туда је пролазила једна поворка са упокојеним човеком. Онда су се људи сетили да стављају те крстове на покојника, да виде да ли ће се нешто десити. Када су положили трећи крст, тај човек је васкрсао из мртвих. Он је оживео. После тога су још једном положили тај Крст на једну болесну жену и она је оздравила. Тако су сви заједно проверили који је Животворни Крст Господњи. Затим је достојанствено тај Крст постављен и узвишен на Голготу.

Међутим, одувек су се велика историјска страдања догађала у Јерусалиму и у Светој Земљи уопште, јер се тамо укрштају све религије и силе овога и онога света. Тако је у шестом веку Јерусалим био поробљен од Персијанаца. Њихов цар Хозрој је читав град срушио, а Часни Крст је однео у Персију, где се налазио нешто више од тридесет година.

Касније грчки император Ираклије осваја Персију и он Часни Крст враћа на Голготу. Цар је из поштовања сам носио Крст Господњи, али је у једном тренутку, улазећи у Јерусалим, стао и није могао да иде даље. Тадашњи јерусалимски Патријарх је видео једног анђела како стоји и не да му да уђе у град Јерусалим. Анђео му није дао да у царској одећи носи Крст, већ је цар морао да се пресвуче у скромну одећу и да босоног узнесе Часни Крст на Голготу. У спомен овога догађаја установљен је овај велики празник узношења или воздвижења Часног Крста у Јерусалиму и он се ево до дана данашњег празнује у Цркви Христовој.

Чули сте да смо на данашњој Литургији читали Јеванђеље које се чита на Велики петак. Данашње Јеванђеље нас подсећа на страдање и распеће Христово, којим смо ми као Црква Христова спасени. Није лако достићи Царство небеско и није лако достићи спасење. Својим страдањем нам је Господ Христос показао тај уски, крстоносни пут, који иде на Голготу.

Свако од нас има тај крст; сваки народ има свој крст. Битно је да ми будемо заједно са Христом, да тај свој лични или свенародни крст, носимо са Христом на Голготу. Онда ће и наше страдање бити спасоносно.

Поред Господа Христа на Голготи су страдала и двојица разбојника. Међутим, само се један спасао - онај који је у последњем тренутку препознао да Христос невин страда. Ми смо разбојници и треба да страдамо - мислио је он. Међутим, у овом разбојнику се јавља вера у Христа, јер он препознаје да Господ невино страда. Због тога му се покајани разбојник са вером обраћа на Голготи: «Помени ме, Господе, у Царству Своме!» Због своје вере, покајани разбојник је први наследио Цраство небеско.

Дај Боже да и ми будемо загледани у тога разбојника са десне стране. Сигурно да имамо много разлога да се видимо као разбојници. Чинили смо ко зна каква безакоња, огрешили смо се и према Богу и према ближњем. Ево, недавно смо превели једну књигу о светогорском старцу Пајсију, који је написао један духовни тестамент на крају свога живота, где каже: «Ја сам сваки грех учинио! Нема везе да ли сам га учинио у већој или мањој мери или у помисли. То је пред Богом исто.» Према томе, ако највећи оци и светитељи Цркве кажу за себе да су велики грешници, шта онда можемо рећи ми?

Међутим, не треба да будемо без наде, већ да се угледамо на разбојника са десне стране, на покајаног разбојника, да препознамо да је страдање Христово - страдање ради нашега спасења. Тада ће наш животни крст који носимо, муке и невоље, које као људи и као народ имамо, бити крст који нас води на Голготу. Да не буде да страдамо само ради својих греха, само ради својих земаљских интереса и ко зна каквих међусобних размирица, па да се брат завађа са братом, комшија са комшијом, кум са кумом, а све ради себичних, земаљских интереса и нечег уског, људског и ограниченог.

Зато нам је потребно покајање и да се непрестано угледамо на разбојника са десне стране или још боље да се угледамо на Пресвету Богородицу и светог Јована Богослова, који стоје испод Крста Господњег, али страдају заједно са Њим, својом састрадалном љубљву, жртвом и својом молитвом. Све то нам је потребно да би нас Господ примио у Царство небеско.

На Крстовдан се пости, што је такође жртва и подвиг, јер се данас сећамо распећа и страдања Господњег. Зато треба да имамо и покајне мисли. Треба непрестано да преиспитујемо свој живот, да ли живимо богоугодно или не и да ли нас у нечему наша савест укорева. Да ли можемо да исправимо свој живот, да ли можемо неке зле и ружне навике да оставимо, да ли можемо у себи да победимо старога човека греха, у којем су укорењене земаљске навике или било шта друго што нас одваја од Бога? То је, браћо и сестре, подвиг наш. То непрестано треба да имамо на уму и да се исправљамо и поправљамо како бисмо спасоносно свој животни крст носили на Голготу Христову, где нас чека распети, али и васкрсли Господ - Победитељ смрти.

Дај Боже да тако буде и да достигнемо у Царство небеско!

Живели и Бог вас благословио!

манастир Крка, 27.09.2009.

Извор: Епархија далматинска

 

 

 

Thursday the 14th. Affiliate Marketing.