НЕДЕЉА 20. ПО ДУХОВИМА

Category: Новости

ВАСКРСЕЊЕ СИНА НАИНСКЕ УДОВИЦЕ (ВАСКРСЕЊЕ МЛАДИЋА У НАИНУ)

(И потом)  "Иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и народа из града много иђаше с њом. И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук, а носиоци стадоше; и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој". (Лк.7,11-16).

Има ли нешто веће, драже и вредније на овој нашој планети од живота? Има ли било која овоземаљска твар вредност ако нема у њој животне силе? Ваистину нема.

Сви ми више-мање занемарујемо ову незаобилазну и увек важећу истину, окивајући је у оклоп овоземаљских дужности и обавеза. Умирујемо своје савести разним изговорима, често и самообманама, које нису ништа друго него лажи представљене као истина.

Тако живећи и трошецћи своје духовне и телесне снаге долазимо до крајњег резултата свих наших световних напора - до болести, најпре духовне па онда и телесне, а кроз болест на крају и до смрти. Све наше напоре усмеравамо у што боље уређење и олакшање нашег живота, а при томе заборављамо на своју душу, која би нам требала бити прва и основна брига. Ниједна болест тела не долази ако претходно нисмо занемарили бригу према души. Исто тако, нити једно наше страдање не долази ако претходно нисмо учинили грех, били ми тога свесни или не. Међутим, овде је потребно истакнути и то да постоје страдања и болести које долазе на нас по Божијем промислу. Понекад Бог попушта на нас искушења да бисмо се пробудили из незнабожног сна и окренули према њему, или да би се на делу показала јачина наше вере. У сваком случају, не смемо да клонемо духом и препустимо се таштој помисли да нас је Бог напустио или да неправедно страдамо. Господу увек, у свакој животној ситуацији, треба да се обраћамо и кроз покајање тражимо од њега излаз и избављење. Очајању и осећању нема места чак и кад нам прети сама смрт. Јер, она ће ионако доћи пре или касније неовисно о нашој вољи. Хришћани се за смрт требају припремати тако што ће живети оним животом због којег се пред лицем Божјим неће застидети, због којег ће бити удостојени милости Божје. Морамо да схватимо величанствену истину да је наш живот на земљи само делић нашег истинског живота, оног вечног, на небу. Наша је душа бесмртна и сваког тренутка је под влашћу онога од кога је и потекла.

Ово нам потврђује данас прочитани одељак из светог Јеванђеља. Пошто је чудесно исцелио сина римског капетана у Капернауму, спаситељ је журно хитао са својим ученицима према граду Наину. За њима је ишло мноштво народа жељно да чује науку његову и присуствује чудима која је Христос чинио.

“Кад се приближише вратима градским, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше са њом. И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи.”

Свевидећи Господ, прозревши у душу ожалошћене мајке, видео је њену велику тугу. Умро јој је муж, она се осетила осамљена; сада јој је умро и јединац син, и она се осетила потпуно осамљена. Спаситељ је теши речима “не плачи”, али она због много пута поновљених истих речи не разумева одмах њихов смисао. Од силне туге она ни не гледа ко стоји пред њом, већ се сва препустила неутешној тузи . Спаситељ видевши да његове речи немају одјека у њеној души, “приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.”

У души мајке су се сигурно десиле неописиве промене. На место туге уселила се неисказана радост, на место напуштености дошла је непоколебљива вера у Васкрситеља њеног сина. Видевши те промене у души мајке, Господ јој даје сина у наручје, а она осетивши синовљев дах још више ојача у својој вери. Ово је наш Спаситељ учинио и због мноштва народа који је видео то чудо над чудима, јер “страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој.”

Сила Божија која је вратила душу у мртво дечаково тело изазвала је и страх код народа. Страх Божји је незаобилазна степеница за напредовање у добру, а кад је народ схватио да “Бог походи народ свој”, стао је узносити хвалу Господу Богу . Спаситељ наш је учинио ово чудо и због нас и због свих других људи, и прошлих и будућих генерација. Браћо и сестре, немојмо чекати чудо Божје па да почнемо осећати присуство Бога живога у овоме свету. И ми смо, у ово наше данашње време, сведоци многобројних чудеса Божјих која се дешавају. Многи од верника добијају оно што траже у молитвама пред чудотворном иконом Мајке Божје, многи су оздравили од својих болести, или били избављени од невоља. Мајка Божја је посредничким молитвама пред Сином својим подарила многима оно што су у молитвама заискали од ње. Немојмо ни ми губити веру у заштитницу нашу, већ јој приђимо са покајничким осећањем и молитвама затражимо од ње помоћ. Она је брза помоћница и свемилостива заступница наша, стога јој приђимо и молимо јој се не само у невољама, него и онда кад нас оне милошћу Божјом мимоилазе.

Окупљајмо се на заједничке молитве недељама и празницима и испуњавајмо себе благодатним силама Бозјим, које ће нас окриљавати и штитити у нашим животним искушењима. Сам Спаситељ је рекао: “Где су двојица или тројица сабрани у име моје и ја сам међу њима и ако се сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле даће им Отац мој који је на небесима” (Мт.18,19-20).

Свети оци VII Васељенског сабора, у њиховом, Духом Светим руковођеномсабрању, у Никеји 787. године, за време цара Константина и царице Ирине,потврдили су завештано предање о поштовању икона у Божјим храмовима и кућама верника. У време ширења јереси иконоборства, они су читавој васељени објавили да “част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (Прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога ко је на њој насликан.” У чувању Светог Предања подражавајмо Светим оцима, и примајмо благослов Божји који се даје на богослужењима посредством свештеника и поштовањем и побожним целивањем светих икона. На тај начин освећујмо душе наше и тела, а преко њих и сву средину у којој живимо и радимо. Где је благослов Божји, ту је и сила Божја, која одгони из своје близине свако зло, сваку злу силу. Негујмо свете јеванђелске врлине љубави према Богу и ближњима, молимо се, постимо и Бог ће нам послати свога Анђла да нам буде на помоћи и да нас чува као децу Божју, као верне слуге Божје које испуњавају вољу Његову.

Нека нам Бог буде на помоћи у све дане живота нашега. Амин.

 

 

 

 

Thursday the 14th. Affiliate Marketing.