Задушнице - дан молитве за упокојене сродник

Category: Новости


Задушнице су дан кад се сјећамо наших покојника, и за њихове душе се молимо. Задушнице су дан за душе преминулих.



Наша Црква је прописала посебне дане, Задушнице, и то четири пута годишње, када се посебно молимо за покој душа у Господу уснулих. Зимске задушнице су у суботу, пред Месне покладе, у суботу пред Духове су љетње задушнице, михољске су у суботу пред Михољдан, а јесење, митровске задушнице у суботу пред Митровдан. Тог дана се посјећују и уредјују гробови наших драгих, обавља се парастос или помен, освећује се жито, свештеник прекађује и прелива вином гроб, пале се свијеће за покој душа, а ако су нам сродници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, онда се у цркви служи помен.

Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се служи на свакој Светој Литургији, када се ваде честице за покојне из просфоре (нафоре). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хљеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи – Исус Христос побјеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: „У склопу Свете Тајне Евхаристије – Тајне спасења свијета, преминулима се опраштају гријеси“. Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви.

Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сјећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увијек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сјећамо преминулих. На гробље и у цркву се у неким крајевима носи кувано жито – кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у свјетлости сунца. Жито је символ смртног тијела и бесмртне душе у свјетлости Царства небеског.

Црно вино, којим свештеник прелива кољиво, означава Божје милосрђе којим се залјечују ране гријеха.Свијећа је симбол свјетлости Христове. Он је рекао: „Ја сам свјетлост свијету.“ Та свјетлост треба да нас подсјети на свјетлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свијећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се „нахрани“ покојник, односно, да душа његова „једе“, него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Наша Црква стално говори, савјетује и упозорава да даће никако не смију да буду гозбе са много скупоцјених јела и пића.

Умјесто на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избјеглицама, болеснима или сирочади. На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свијеће, а свештеник обави кратки обред и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увијек може да се оде у цркву, гдје палимо свијеће за покој њихових душа.

Monday the 20th. Affiliate Marketing.