Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Category: Новости

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. године цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском одјелу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху цјeлог хришћанског света.

Вековима су на дан воздвижења, тј. уздизања, Часнога Крста архијереји – стојећи на средини цркве, окружени множином свештеника – подизали Крст високо изнад глава сабраних верника и осењивали њиме све четири стране света, док је хор за то време громогласно певао „Господе, помилуј!“. То је био празник хришћанскога царства које се родило под знаком Крста у онај дан када је цар Константин имао виђење Крста на небу над којим је писало: „Овим знаком ћеш победити!“.Тако је празник Воздвижења Часног Крста – празник победе Хришћанства над царствима, културама и цивилизацијама овога света, празник оног хришћанског света који се распао и распада на наше очи. Као и сваке године и ове ћемо празновати тај свечани и древни хришћански празник. И опет ће хор радосно певати: „Крст је сила царева, крст је лепота васељене!“. Међутим, и ове ће године, поново, око храма у коме празнујемо Воздвижење Часнога Крста тутњати својом буком огромни град који је потпуно равнодушан према празнику што се празнује у црквама, град који са тим празником нема апсолутно никакве везе. Милиони људи ће наставити да живе својим сва-кодневним животом, са својим бригама, интересовањима, радостима и жалостима које немају никакве везе са оним што се на тај дан збива у црквама. Како се онда, уопште, усуђујемо да поново говоримо о хришћанској победи, да опет и опет говоримо о томе да је Крст Господњи – наша неуништива победа?

Нажалост, морамо признати да је заиста много хришћана који уопште не би знали да одговоре на ово питање. Многи хришћани су се већ навикли на то да је Црква изгнана на маргиине живота, да је Црква изгнана из културе, из свакодневице, из школе, једном речју – одасвуда. Многи хришћани су се једноставно задовољили тиме што им безбожни свет са презиром допушта да „обављају своје верске обреде“, али под условом да живе нечујно и послушно и да га ни на који начин не ометају да организује свој живот без Бога, без Христа, без вере и молитве. Ти и такви, посустали хришћани више се готово и не сећају шта је рекао Христос оне ноћи када је полазио на Распеће: „У свету ће те имати жалост, али храбрите се, јер сам победио свет“.

Међутим, наше празновање празника Воздвижења Часног Крста, којом приликом сваки пут изнова изговарамо древне речи о славној победи Хришћанства, ни у ком случају није само ради пуког подсећања на хришћанску победу из прошлости, то јест ради подсећања на нешто што је било, а чега више нема. Смисао празновања овог празника је у томе да се сваки пут изнова удубимо у смисао коју реч „победа“ има у хришћанској вери.

Може бити да тек сада – када смо као хришћани остали без икакве спољашње моћи, спољашње победе, подршке власти, када смо остали без богатства и свега онога што је у прошлости представљало видиви символ, односно знак победе Хришћанства – постајемо истински способни да схватимо да сва та спољашња победа можда и није била стварна победа.

Да, златом и сребром и драгим камењем је био украшен тај Крст који су у прошлости на Крстовдан дизали свештеници изнад глава сабраних верника, али ни злато, ни сребро, ни драго камење нису никада могли да потисну у други план онај првобитни и истински смисао Крста као оруђа срамне и страшне казне, на које је осуђени био прикиван гвозденим клиновима, на коме је разапети човек умирао од жеђи и бола у најтежим мукама.

Имајмо храбрости и поставимо себи питање: нису ли сва хришћанска царства и културе пропале, односно није ли се победа Хришћанства обрнула у пораз управо због тога што смо ми хришћани постали глуви и слепи за тај крајњи смисао и садржај Крста као главнога символа Хришћанства, што смо помислили да је могуће златом и сребром затомити тај суштински смисао Крста, што смо почели да мислимо да све што Бог хоће од нас јесте прослављање пуке прошлости.

Али, поштовати и подизати Крст, певати о Христовој Победи на празник Воздвижења Часног Крста значи, пре свега, веровати у Распетога Христа, веровати у то да је крсни знак – знак оног свепотресног и, по свом смислу, свејединственог пораза који постаје победа и свепобедно славље управо и само због тога што је заиста био пораз, који постаје победа само ако га заиста прихватимо као пораз.

Не, Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се Он одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: „Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом која Га је вређала – успињао на Голготу, носећи Крст на Својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова као онога тренутка када Га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: „Ево вам вашег Цара!“.

Јер, где је свецела тајна Хришћанства, а тиме и његова победа ако не управо и искључиво у тој радосној вери да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти? Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа остаје сасвим бесмислена.

Може бити да су нам тај спољашњи пораз хришћанскога света, та немаштина и та одбаченост Хришћанства били на неки начин чак и неопходни да би се наша вера очистила од сваке земаљске гордости, од наде у спољашњу моћ и спољашњу победу|. Да би се очистило наше виђење Крста Христовог који се уздиже над нама и читавим светом, и онда када га ни свет ни ми не видимо.

Уздиже се и побеђује Крст Христов, упркос свему. „Крст – лепота васељене“. И ма у каквим се тминама човек налазио и ма колико у свету – споља гледано – тријумфовало зло, срце хришћаниново зна и чује Христов глас који говори: „Храбрите се јер победих свет!“.

Протојереј Александар Шмеман

Wednesday the 12th. Affiliate Marketing.