НЕДЕЉА 7. ПО ВАСКРСУ-СВ.ОТАЦА

Category: Новости

Ево драга браћо и сестре, налазимо се у данима између два велика празника Вазнесења Господњег кога прослависмо и Духова или Педесетнице коју очекујемо следеће недеље.

Васкрсењем својим Христос нам сведочи да ће нас васкрснути а Вазнесењем својим да ће нас вазнети на небо и оне који су праведни смјестити са десне стране Бога Оца. Дакле, Празнике које прослављамо не прослављамо само као ето неко присјећање на збивања везана за Христа, као да се подсјетимо... него треба да их доживљавамо тако да је Васкрс – наше васкрсење и Вазнесење у славу Бога Оца и наше Вазнесење и да у то чврсто вјерујемо, да томе стремимо и томе се надамо. Јер Христос је све то проживио нас ради и нашег спасења.

Данас у ову недељу између ова два велика празника које поменух, Црква прославља Свете Оце Првог васељенског сабора, јер су нам они сачували, озаконили и у Символ вјере занавек уњели сву истину о Господу Исусу Васкрслом и Вазнесеном, јер је он дошао у овај свијет, како се каже у данашњем Јеванђељу: „Да свему да живот вјечни“! Тај Символ вјере ми читамо сваке Литургије и он је сажети формулисани тестамент од кога нема и не може бити догматског одступања. Ко одступи од Символа вјере одступа од Цркве Христове и не може се назвати православцем. У мору данашњих погрешних учења, у мору секти и конфесија и јеретичких учења долази до изражаја сав значај Светих Отаца сабраних на Васељенском сабору и сав значај Символа вјере који утврдише, формулисаше и нама га таквог до дана данашњег предадоше и оставише. Христос нам је оставио себе и Духа Светог, оставио нам је Апостоле, оставио нам је Јеванђелисте који записаше шта он учини, а оно што што не стаде у Јеванђеља остаде као Свето предање које свети Оци у Цркви Његовој са кољена на кољено пренесоше и преносе. Та ширина вјере коју нам је Христос оставиом, а вјера је широк појам, у овом свијету и због настојања појединих да ту вјеру искваре, а ради њеног очувања, Црква је ту вјеру сузила и збила у догматске основе и формулисала ради људи и својих вјерника да знају шта је истина и да од ње нема одступања.

Ми ту Истину и данас исповједамо и Христа васкрслог свједочимо данас исто као и прије двадесет вјекова. И када крштавамо дјете и уводимо у Цркву Христову кум за дјете чита Символ вјере а одрасли који се крштава требао би сам да чита, док је некада раније морао и напамет да га зна да би био крштен. Тако ми и данас чувамо Истине вјере у Цркви Христовој у којој Дух Свети пребива у Тајнама и који нас води и чува – и нас и Цркву Христову од зла овога свијета.

Нека је слава Христу и Његовим светим које данас прослављамо и које молимо да са пута правде, истине и љубави не скренемо, него да са радошћу исповедамо Христа васкрслог и вазнесеног који и нас васкрсава и узноси на небо и Царство вјечно нам дарује. Њему нека је слава и хвала у све вјекове вјекова – Амин!

 

Силан у кротости – Свети Јован Рус

Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали.Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру.

Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.

Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио.

Нетљене мошти Светог Јована Руса

Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога.

Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао.

Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости.

Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

Monday the 22nd. Affiliate Marketing.