Недеља 25. по Духовима - ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ

Category: Новости

Ако је смрт последњи и завршни тренутак земаљског живота, онда је овај живот највећа бесмислица. Ако се сав смисао човековог постојања на земљи исцрпљује смрћу, онда се и сав морал човеков, све етичке вредности, могу свести на један једини принцип: евдемонистички, материјалистички и нихилистичко-анархистички: Једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети.

Ако нема васкрсења и бесмртности, онда страдање за правду нема оправдања, онда ништа човечије не може бити осмишљено; зашто онда подносити муке и невоље сваки час? Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем… Каква ми је корист… ако мртви не устају.

Решење питања живота увек претпоставља и решење питања смрти. Како победити смрт? Јер, победа над смрћу јесте решење проблема живота, и другог решења нема. А смрт се може победити, и живот се може осмислити и осигурати, односно може се успоставити органска веза између овог и вечитог живота у Богу, једино извршавањем Христовог закона, који се сав садржи у заповести о љубави, по речима светога апостола Павла: Љубав је, дакле, пуноћа Закона. Ма како чудновато изгледало, чињеница је да савршена љубав јесте једино решење проблема живота, јер савршена љубав представља победу над смрћу. Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица.

Један од законика, искушавајући Исуса, упита: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш?. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе . А он му рече: Право си одговорио; то чини и живећеш.

Савршена љубав је решење проблема живота, јер љубав јесте пуноћа, извршење и циљ Закона, свих заповести Божијих. Ми знамо да је заповест његова живот вечни. Ово, заправо, значи да живот вечни почива у оживотворавању Спаситељевих речи: Блажени милостиви јер ће бити помиловани. Блажени и вечни живот у Богу јесте дар милости Божије; ње се удостојавају само они који су испуњени хришћанском милостивошћу према свим људима. Јер, без милости ће се судити свима онима који не чине милост. Није познато да је ико икад постигао вечно спасење а да се претходно није испунио божанском милостивошћу према свим људима. Да би нагласио да је спасење незамисливо без божанског милосрђа, да од наше милости према свим људима зависи наша вечна судбина, апостол Павле заклиње њоме хришћане, говорећи: Молим вас, браћо, ради милости Божије… Савршена љубав, милосрђе (милост), милостивост према покајању, садрже у себи и победу над смрћу и живот вечни.

Ко је мој ближњи? – А он (поменути законик), желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде, сажали му се; и приступивши, зави му ране, и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи, извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш, ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. – Овом причом Спаситељ је најпре открио то да сваки човек може да буде ближњи другоме, да буде доброчинитељ и да буде сажаљив. Свако може да има добро и милостиво срце, односно да поседује спасоносну љубав – па чак и Самарјани, које су Јудејци сматрали нечистима, грешнима, незнабошцима, због чега су избегавали сваки сусрет са њима (…јер се Јудејци не друже са Самарјанима . Све је људе Господ позвао да буду учесници у вечној слави Његовој. Сви су саздани за милосрдна дела у Господу. Ова повест такође показује да сви људи треба међусобно да буду сажаљиви, самилосни, ближњи, да су сви дужни да то и на делу показују, узајамно чинећи једни другима добро, показујући делотворну љубав. Овом причом посредно је доказано да је хришћанину ближњи сваки човек који је у невољи, без обзира на веру и народност. Хришћанину су ближњи сви којима он својим милосрдним делима у Господу може пружити ма какву помоћ. Хришћанину су ближњи и највећи његови непријатељи. Самарјанину је био ближњи Јудејин (јер овај невољник који је пао у руке разбојника беше Јудејин), дакле његов непријатељ. Овом причом о милостивом Самарјанину објашњавају се Спаситељеве речи: Љубите непријатеље своје.

Дајући заповест о љубави према свим људима без изузетка, Христос је, у основи, променио појам о љубави и појам о ближњему. Док је за Јудејина ближњи само Јудејин (учење о љубави према ближњему тумачило се код Јудеја у уском националном смислу), у Новом Завету се појам ближњега простире далеко изван граница јудејског народа: на све људе, без разлике, па и на највеће непријатеље. Зато је Нови Завет немогућ без те нове љубави. Ту нову љубав Христос назива новом заповешћу, говорећи: Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих.

Овом причом о милостивом Самарјанину такође се открива чињеница да новозаветна Христова љубав јесте жртвена, док је жртвеност била туђа старозаветној љубави. Главна одлика Христове новозаветне љубави јесте самопрегор, односно потпуно предавање себе љубљеноме, предмету своје љубави, сваком човеку. Наиме, Самарјанин (слика истинског хришћанина), не марећи за опасност, сиђе са магарца, сажали се над рањеником и указа му помоћ. Од ове љубави нема веће: да ко живот свој положи за пријатеље своје – за ближње. Истина, и у Старом Завету је дата заповест: …Не буди осветољубив… љуби ближњега свога као себе самога. Но, ипак је Спаситељева заповест о љубави нова, јер Он није рекао само: Љубите једни друге, него је додао: Као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. А зна се да нико никада није показао, нити ће ико икада показати, такву љубав према свим људима какву је показао Христос. И да би показао да је највећа заповест – заповест о љубави – записана у Старом Завету, апостол љубави каже хришћанима: Браћо, не пишем вам заповест нову, него заповест стару коју имасте од почетка. Но, одмах додаје: Опет вам пишем заповест нову. Он овим показује да старозаветни човек (човек необрезаног срца , није био способан за савршену љубав, па је није могао ни практиковати – она је, наиме, постојала као записана заповест, али није била практикована. Док новозаветни, Христом препорођени и од греха очишћени човек, може љубити све људе као себе самога; и стално добијајући од Христа Богочовека благодатне силе, може жртвовати себе за сваког човека. Ето, зато је заповест Христова о љубави нова; зато је Христова љубав нова, увек нова – зато је хришћанство увек нова вера. Иди па и ти чини тако, и имаћеш живот вечни. Исто је Господ рекао и устима апостола Петра: Љубав покрива мноштво грехова: љубав према свима, љубав свечовечанска, љубав жртвена, љубав какву је показао милостиви Самарјанин. Вером и милошћу човек се ослобађа свих грехова. Јер, хришћанско милосрђе, као средство спасења, исказује се и у облику врлине која чисти од греха, препорађа и обнавља у виду силе која оживотворава, усиновљава Богу, сједињује са Богом и чини човека наследником Царства славе Божије. Свети Григорије Богослов каже: „Очистимо себе милосрђем, овим прекрасним убрусом отримо нечистоте и мрље душевне, и убелимо се једни као талас, други као снег, по мери доброте срца нашег.“АМИН.

Saturday the 4th. Affiliate Marketing.